MI, a sada samo ja
Moram nekako da krenem od kraja, jer se kraj upravo desava.
Kad bih samo mogla da objasnim recima sta osecam dok kuckam sa tobom, glumim da srecna sam, a slika je sledeca, visim na litici, ti me drzis za jednu ruku, ruke nam vec oznojene i polako klizim. Samo sto znam da ne klizim u sunovrat, verovatno u neko bolje i srecnije sutra kome ne umem trenutno da se radujem, jos je fokus na tebi. U meni se skupilo toliko ljubavi da osecam kako polako gubim sebe a tamo gde sam nekad bila ja, preplavljujes me ti. Suze same naviru, ali ne onako pateticno, nego probijaju sve moje ograde, bedeme i sve zastite koje, mislila sam, tako cvrsto stoje, da sam se bas jako ogradila opet od ove boli. Lagala bih kad bih pisala da je prvi put. Zapravo svaki put je vrlo slican ovome, a ipak se razlikuje jer te nikad dodirnula nisam. A volim te. I to bas, bas volim. Nije navika, nije usamljenost, fucking ljubav. I koliko samo puta sam pokusavala da odem, jednom mi je zamalo i uspelo, medjutim tad sam ti bas bila potrebna, nisi me pustio. "Moracu da se naviknem da bar jednom odlazis od mene, ali sta cu kad si moja". I sad, kad si resio da me pustis, ja sigurna da ne zelim da odem. Cekam da me oteras, a u stvari mojim postupcima iskusavam tvoju ljubav, da vidim dal je priblizno jaka kao moja. I nije, i nikad nije ni bila. Ja sam bila potreba. Volela bih da sam od tebe naucila kako da od ljudi uzimam samo ono sto mi je potrebno, od svakog ponesto, a ne kao ja, dok ne izvucem ono najbolje iz njih, ne dokazem im da su fenomenalni i da je bas dobro sto postoje, ja ne odustajem. I najednom shvatim, da ja u stvari ne mogu nikad nikog voleti koliko volim sebe, jer da nije tako ja bih sve volela ne trazeci nista zauzvrat, ali ne, dok se ne uverim da je njihova ljubav dostojna moje dajem na kasicicu. Dok ne uzmu kutlacu, pokupe sve dobro iz mene i onda odu. Prestala potreba. Da, javljas mi se ti i dalje, mislis necu primetiti kako sturo i uopsteno pises, ti u stvari znas da cu ja to primetiti i nadas se da cu otici sama. I stalno imas samo po 15 minuta za mene, odjednom silne obaveze, kad bila potrebna ja sam tu bila satima. Zasto mislis da cu pristati na bilo sta manje od onog sto sam imala. Kao sto rekoh pa ja najvise volim sebe. Volim i tebe, zajedno smo u svemu tome bili, ali nisi imao nista protiv kad sam se nesebicno davala dok sam bila potrebna, davao si se i ti samo sto smo mi drugaciji, ja totalno socijalno bice, ti mi se predstavio kao neko ko se ne druzi preterano, pa opet mi nekako kao da nismo na istom, stalno imam taj osecaj da ja na gubitku vise od tebe. Fizicka privlacnost je vrlo cesta, mentalna veoma retka, mi smo to imali. Kakav gubitak za nas. Znam, mojom krivicom.
Danas sam dosta pisala o nama. Sada odoh da se "pokupim u sebe".
Odoh da te volim.